Svi smo mi u principu za slobodu govora, ali mudro šutimo jer nećemo da se zamjeramo drugima: mogu nam zatrebati.

Raja i fukara se međusobno ne štedi. Među običnom rajom i fukarom nekako i vlada sloboda govora, end bijond: jezik mržnje.

Međutim ta ista raja i fukara sebe cenzuriše onog trenutka kada se radi o sagovorniku koji bi im “mogao valjati”. Onda započinje povlađivanje, laskanje, ljubljenje, uvlačenje i generalni vazelinski pohod predjelima debelog mesa. Što je najgore, ta ista raja i fukara tada misli da se je apgrejdovala, da je uznapredovala, da je u dobrom društvu za razliku od onog kada su sa nekim koga slobodno mogu da pljuju jer nema nikakvu moć i poziciju, ali  ne da im uzvrati, već da im zatreba i koristi. U momentu “vaznesenja u visoko društvo” i među “uticajne” – raja i fukara prolazi kroz jednu bitnu transformaciju – pretvara se u obične “žohare”.

Meni lično kao nekakvom uličnom umjetniku je draže kada me ne štede. Barem znam na čemu sam, s kim imam posla i čemu da se nadam. Iskreni su. Otvoreni. Nedvosmisleni. Direktni. Postoji neko naguravanje. Naravno, i to može da smeta i dosadi, ali je u svakom slučaju bolje nego ovo drugo, kada te salete ulizice establišmenta da ti laskaju, da ti se uvlače, kada potpuno izgubiš smisao za realnost. U prvom slučaju očvrsneš ili barem postaneš debelokožac, ali definitivno poznaješ prilike i stanje u društvu, pa i ljudskom rodu – takoreći. U drugom slučaju tek ima da spoznaš kakvim si zapravo avetinjama okružen, ali obično prekasno.

Kakvo god bilo naše individualno iskustvo u vezi ovih stvari bitno je naglasiti i vratiti se na slobodu govora i dosljednost.

Prava raja će držati do toga da na svakom nivou, bez obzira na to šta svojim jezikom dobija i šta gubi, kaže svoje mišljenje i svoj stav. Prava raja neće praviti kompromise niti će kalkulisati. Zato najčešće i jeste doživotno fukara – zato što je “pala za slobodu” – al’ “ku*cu za uši”.

I sam sam ti na tom nivou: poprilično niskom i očajnom – u svakom smislu. Nije to ništa patetično. Patetično je kada neko od raje i fukare profura ili insistira na tome da su ljudi kao ja, slobodni i samostalni umjetnici, neki establišment, neke face. Prenese ih, pobrka im se pa misle da smo pare poreznih obveznika potrošili da bi od sebe napravili to što oni misle da jesmo, da smo preko nekih veza i poznanstava došli do pozicije da budemo bez posla, penzijskog i zdravstvenog osiguranja, pa započnu transformaciju i vaznesenje u žohara koji lupa, sere i pljuje, ali ne radi razmjene mišljenja već kao šou: nadajući se nekim žoharskim poenima kod nekih tamo s čijim se debelim mesom zabavio i trlja jer je skont'o da mu ja nikako ne mogu ni valjat’ ni zatrebat’ pa ga ništa ne košta da navali. Ni u džep ni iz džepa, štobirekli. (Kamo sreće da se tako ponašaju prema svima podjednako – bili bi mi uzori.)

Takvi “jednosmjerni” žohari, dragi moji, ne čine to samo meni. Vjerujem da ste svi imali priliku da se susretnete sa egzemplarima te vrste.

Mislim da bi istinska raja i fukara kao što sam ti i sam mogla konačno poraditi na tom soju koji gamiže po u svim porama društva i gadi ljudima i život i grad i zemlju. Kao prvu mjeru bih predložio, a usput i zamolio ovako javno, da naredni put kada vam se desi bliski susret s tom vrstom, da im onako slobodarski i slobodno – je*ete milu mater i u moje ime.

Slobodno me pomenite i potpišite ispod svake masne psovke koja vam u tom trenutku  padne na pamet – ja častim.