Problem centralizovanih partija

Većina političkih organizacija, tj. partija, iliti stranaka, “u nas” je centralizovano do te mjere da “u centru” iliti “na vrhu” obično stoji jedna centralna figura po kojoj se nerijetko partija i zove. Ovaj izrazito nedemokratski, pa čak i antidemokratski princip se prenosi na državu u kojoj takve centralizovane i autokratske partije imaju vlast.

(Dobro, možda pretjerujem, možda je centralizam “u nas” demokratski,  ali onda hoću da se svi skupa podsjetimo na to da je “demokratski centralizam” naziv za unutrašnje uređenje lenjinističkih političkih stranaka.)

Centralizovane i autokratske partije neminovno proizvode tip centralizovane i autokratske vlasti. Prije izbora insistiraju na zatvorenim listama, a nakon izbora podrazumijevaju klijentelizam, partijsko zapošljavanje, kadrovsku politiku, upravne i nadzorne odbore u javnim preduzećima, direktive i diktate iz partijskih centrala, ukratko: one forsiraju centralizovanu i autokratsku partijsku državu unutar jedne (u načelu i ustavom) decentralizovane demokratske države.

Uvjerićete se i sami da oni jednostavno ne umiju bolje i drugačije od toga. Jednostavno nisu u stanju razmišljati decentralizovano ili pojmiti koncept decentralizacije. Zaista imam problem da partijskim ljudima objasnim koncept decentralizacije koji EU, između ostalog,  traži od njih.

I ne samo EU – te iste nacionalne partijse su se poklale devedesetih gorina prošlog vijeka boreći se za decentralizaciju (ionako) federativne države, a sada kada vladaju svaka svojim atarom – nisu u stanju pojmiti šta decentralizacija znači. Možda su formatirani tako. Možda  se radi o nekakvoj “korporacijskoj kulturi” partije koju svi usvoje kao nekakva sekta. Možda se radi o ispiranju mozga. A možda se jednostavno prave budale.

Bosna i Hercegovina je poprilično decentralizovana i ako želi pristupiti EU – trebala bi biti još više decentralizovana. To znači da lokalna samouprava ima visok stepen nezavisnosti od viših nivoa vlasti i pravo slobode da se horizontalno udružuje sporazumno i samoinicijativno sa drugim jedinicama lokalne samouprave.

Nešto od toga iskorištavaju centralizovane partije koje postavljaju svoje ljude u opštinama i tamo, zahvaljujući decentralizovanom sistemu vlasti, neometano reketiraju lokalnu zajednicu i sprovode autokratiju partijskih centrala kao nadređenih. Hoću da kažem da su partije, a ne država, te koje su centralizovane, naredbodavne, gotovo vojno ustrojene. Da ponovim i da ponovo utvrdimo da su skoro u pravilu to političke organizacije u kojima ne vlada demokratija nego autokratija i sistem subordinacije. Više su nalik korporacijama. Sve se odluke donose u uskim krugovima i partijskim centralama, a potom distribuiraju niže i šire, preko lojalnih i podobnih partijskih ljudi koji vode ne samo državna preduzeća već i državne institucije kao da su preduzeća izigravajući partijske direktore, “egzekjutive”, “bordove”, upravne odbore, a ne predstavnike građana. To smo imali u prošlom sistemu. Tako su radili komunisti. Takve partije na terenu sprovode i u demokratske institucije uvode centralizaam partijske korporativne vlasti i stvara duh centralizovane države-preduzeća koja ne bi smjela biti takva s obzirom da je, ponavljam, ustavom i uređenjem decentralizovana.

 

Zbor građana i direktna demokratija

Građani ne moraju rušiti vlast. Građani već imaju vlast. Oni su legitimna demokratska vlast u demokratskoj i decentralizovanoj državi. Međutim u praksi svjedoče centralizovanoj autokratskoj vlasti partijskih centrala koju prihvataju zdravo za gotovo i postaju apatični ili cinici.

Građani moraju srušiti  “demokratske partije” koje se ponašaju kao korporacije, organizovane kriminalne organizacije čije članstvo, a naročito vrhuške, treba tužiti za “zločinačko udruživanje sa ciljem višemilionske pljačke države”. Ili se barem zaštititi od njihove politike na planu lokalne zajednice tako što će ih izbaciti iz lokalne vlasti i proglasiti nezavisnost opštine, ali ne od države, već od samih partija ili partijskih centrala. Građani se moraju izboriti za lokalnu samoupravu i nezavisnost od nedemokratskih, antitdemokratskih, autokratskih partija (sa obaveznim demokratskim prefiksom).

Građani moraju decentralizovati opštine tako što će decentralizovati sebe od partijskih centrala – njihovih uticaja, agenata i medija. Građani, birači, biračko tijelo se moraju zaštititi od nametljivih partijskih centrala koje ne smiju imati vlast nad građanima i nad opštinama. Građani moraju biti slobodni i nezavisni. Opštine moraju biti slobodne i nezavisne. Po zakonu, a ne zato što ja kažem.

To je odlučujuća borba za demokratiju. Ljudi kažu da demokratije nema nigdje. I nema. Zato se i borimo za demokratiju i slobodu. Da ima demokratije i slobode ne bi se borili za njih, nego bi uživali u njima. Ja ovdje ni ne pišem o uživanju već o borbi. I svi dobro znamo da ne možemo  ništa sami. Niko: niti jedna opština, načelnik ili odbor ne može sam izvojevati tu bitku. Niko se ne može sam osloboditi od glomazne i parazitske etnopartijske države. To možemo samo ako osvojimo vlast u opštinama i sporazumno stvorimo Konfederaciju Nezavisnih Opština.

 

 

Konfederacija Nezavisnih Opština

 

Strah od demokratije

Svaki put pred lokalne izbore partijske centrale plaše birače tako što prikazuju da lokalna samouprava ne može opstati bez jake centralizovane vlasti i partija, bez jakih entitetskih granica, bez podrške iz političkih i partijskih centara,  ali istina je potpuno suprotna: centri moći i partijske centrale ne mogu preživjeti bez opština i novca koji se generira u opštinama.

Oni “gore” ne mogu opstati bez novca do kojeg dolaze u opštinama preko svojih partijskih vojnika i pijuna. Oni to znaju, zato i prikazuju stvari dijametralno suprotno: da su opštine i građani u opasnosti ako se raspadne centralizovana kantonalna, entitetska i državna partijska vlast, ili još gore: ako se raspadnu partije.

Mi se ne plašimo raspada države. Mi se zapravo svi plašimo raspada partije. Svi znamo da partije koje su osnovali i koje vode ljudi čijim imenom se one i nazivaju neće postojati jednom kada njihovi osnivači nestanu sa političke scene, ostare i umru. To se dešavalo i prije. Uvjerili smo se u to. I opet pravimo iste greške. Utičemo se oportunistima koji profitiraju na slabosti bivših im partija i vjerujemo da će oni napraviti nešto veće, ljepše i bolje, ako ne odmah sada, onda jednog dana – u budućnosti.

 

Mi se moramo boriti protiv političke elite legitimnim sredstvima – demokratijom.

Demokratijom protiv politike.

Nije dovoljno samo vjerovati u demokratiju. Mi demokratiju moramo znati upotrijebiti, koristiti, uspostaviti i uhodati na lokalnom nivou: direktnu demokratiju zborova građana na terenu kao jednu normalnu stvar, kao demokratsku kulturu i izraz slobodarskog duha i načina života u našoj lokalnoj zajednici.

Predugo smo se i uzaludno nadali demokratiji i slobodi “odozgo” kao mrvicama sa stola partijskih centrala i centralizovane države.

Demokratija i sloboda nikada nisu dolazile s direktivama. Naprotiv: demokratija je nestajala na taj način. U to se imamo priliku svakodnevno uvjeriti. Demokratija nestaje zajedno sa našim resursima i bogatstvom.

Ne postoje “profesionalni menadžeri demokratije” koji će nam reći šta i kako da radimo i živimo.

Mi smo demokratija. Mi ćemo odlučiti šta i kako – na lokalnom nivou.

Lokalna samouprava je najvažniji faktor nezavisnosti i slobode građana. Ona mora pripasti građanima, civilima jer je predugo bila u rukama ratnih profitera koji se ponašaju kao okupatori; oportunistima koji svoje pozicije na svim nivoima vlasti, pa i na opštinskom, tretiraju kao ratni plijen ili ratnu zaslugu.

Mi moramo napokon sahraniti vojnu demokratiju i demilitarizovati opštinu, civilizovati je, demokratizirati, prepustiti je mladim, kreativnim, civilizovanim i obrazovanim ljudima kako bi oni od nje napravili metropolu, otvoreni grad, kulturni, ekonomski i politički centar, a ne bunker i geto.

 

Plaćenici

Mnoge partije računaju na glasove onih koji ne namjeravaju raditi nikada, niti se obrazovati, niti usavršavati, niti takmičiti u idejama, radu, proizvodnji. Partije uglavnom računaju na one koji glasaju za novac. To znači da profesionalni političari nisu jedini koji se bave politikom profesionalno, za novac, u ovom i ovakvom sistemu. Postoje mnogobrojni članovi partija koji su u političkoj organizaciji samo zbog novca, zbog posla. Postoje i profesionalni birači koji glasaju za novac. Oni ne glasaju da bi bili slobodni i poduzetni.

Oni nisu sramota za demokratiju i za našu zajednicu – oni su opasnost za demokratiju i našu zajednicu. Oni su paraziti jednako kao i partije koje im plaćaju glasove. Nije teško zaključiti da je to što čine nemoralno i direktno uništava moral i budućnost njihove djece i unuka.

Mi moramo stati u kraj profesionalnim političarima i njihovim profesionalnim glasačima. To su nisu samo izdajnici svoje zajednice. To su izdajnici demokratije, suverenosti, slobode. To su prodane duše i paraziti kojima slobodno možete zahvaliti na trenutnoj situaciji koja nije nimalo zavidna.

Šta činiti?

Nadglasajte ih!!!!!

Lokalna samouprava znači lokalnu samoupravu – uređivanje opštine onako kako mi,  građani, to želimo. Niti jedna partijska centrala, njihovi plaćenici i agenti ne smiju biti iznad nas, odlučivati umjesto nas o tome kako ćemo mi živjeti, zastrašivati nas, marginalizirati, pauperizirati. Sami građani su ti koji vladaju sami nad sobom jer “vlast nad samim sobom” je definicija slobode, a način na koji se do nje dolazi i kako se ona sprovodi zove se demokratija.

Zato se prestanimo baviti politikom i počnimo boriti za decentralizaciju, slobodu i demokratiju, al’ iskreno. Iskreno, a ne naivno.

Iskreno i inteligentno.