Očekivali smo krst na Zlatištu, a pojavio se referendum!

Onima koji nisu upućeni moram objasniti novu tradiciju da se pred svake izbore, bili oni lokalni ili opšti, pojavi krst na Zlatištu. Ali ne da išćeruje demone i rašćeruje vampire, već da ućeruje glasove. To je jedan najnoviji lokalni običaj koji je ustanovljen otkako je ove etnokratije. Vazda se neki znak ukaže glasačima pred izbore da im prorekne jal’ propast –  jal’ pobjedu, u zavisnosti od toga “kako sami odaberu”.

Neka zloslutna prijetnja osvane i teške se misli navuku nad glasačkim tijelima i pametnim glavicama naših napaćenih naroda. To što krst postavi neko s Pala nije sporno, ali raja priča da se to radi po narudžbi nekog iz Sarajeva. Da, da. Obećanje ludom spinovanje. Morebit’ da ovi njima zauzvrat pošalju nekoliko svojih brada da naćeraju njima tamo njihovih glasova (dakle ganja se taj neki reciprocitet “brada za bradu”) , a morebit’ i nešto drugo, no činjenica je da se čini sve da se što nacionalno-što patriotski “osvijeste” narodne mase po pitanju glasanja. Jer “narod zna” šta mu je činiti svaki put kada se granice države ili entiteta dovedu u pitanje.

Ove godine snaga jedinstva dvije najbrojnije i najjače bošnjačke partije desnog centra ućeruju zajednički glasove u patriotskom savezu za opstanak BiH. Veliki su ulozi i veliki narativi, regionalni, pa čak i globalni, a izbori lokalni. Planine odjekuju: “dva u jedan”, a lopovi bunare, obijaju stanove, kradu automobile, kerovi ujedaju, antitetanusa nema, fasade padaju na glavu, kradu se šahtovi, invalidska i dječija kolica nemaju kuda jer trotoari su svake godine sve uži, parkinzi i parkovi katastrofa, saobraćaj nam ogledalo korupcije u saobraćajnoj policiji, pravosuđe šuplje pa pušta kriminalce na sve strane, kriminal na vrhuncu, (sinoć pucnjava u “festivalskoj ulici”) …  Za to vrijeme se pojavljuju lokalni državni službenici na crvenom tepihu i tvrde da je sigurnosna situacija na najvišem nivou. Nit’ oni, nit’ njihovi lideri partija i partijske vrhuške, niko od njih ne živi našu realnost. Oni su svi u nekom svom filmu. Mi u svom. Šta reći nego: Sarajevo grad filma u kinu od države.

De Niro obišao ratni Tunel spasa na Dobrinji. Raja priča da je to zato što će snimati posljednji nastavak Kuma, poznate filmske sage o porodici Korleone. Vele da će tema novog nastavka biti šverc i ratno profiterstvo u gradu pod opsadom. Šta bi mi bez naših ratnih i poratnih profitera u ovoj tranziciji? Ne bi imali elitu kakvu sada imamo, ni tolike univerzitete, ni pamet…

Ustavna kriza pred svake izbore bilo da su lokalni ili opšti, već prelazi u stečeni refleks. SFF nije ni gotov, a započima tradicionalno predizborno etnonacionalno patriotsko okupljanje u hajci na glasove. Lideri i partije tvrde: “država to sam ja!” izjednačavajući državni sa partijskim interesima i obratno. Ekskluzivni su borci svak’ za svoju državu. Vele da bez njih državi ili entitetu prijeti propast, raspad ili nestanak, anarhija ili bezvlašće. U pravu su za ovo posljednje: bez njih na vlasti bi zaista nastalo bezvlašće, ali za njih same. Ufatilo bi ih nekakvo bezvlašće. A s bezvlašćem obično za partije i lidere dolazi i akutna besparica.

Što se građana i građanskog interesa tiče – to još nije došlo na dnevni red. Niti će. Možda poslije izbora. Ali ni onda neće biti vremena. Prvo će lideri i partije morati zadovoljiti svoje.

Kada bi se nekako sve ovo moglo brzo premotati unaprijed pa da preskočimo sve predizborne drame i ustavne krize koje partijske centrale imaju u planu, svu tu nazor kataklizmu, te da odmah uskočimo u onu dobru staru ustaljenu disfunkcionalnu jalovu rutinu i žabokrečinu koja nam ionako ne gine do narednih izbora i naredne ustavne furtutme – bilo bi idealno. Ovako moramo da prolazimo po ovim vrućinama kroz najgore tegobe i frustracije. Nije dobro za osobe sa slabim srcem. Riknuće i ovo malo penzionera što je preostalo sa zaostalim penzijama pa neće omladina imati za kafe.