Često je samoljublje rezultat nedostatka ljubavi: niko te ne voli, pa k'o veliš da nadoknadiš sam sebi. A i to što te niko ne voli ne mora da bude do tebe, ne mora da znači da ne valjaš, već može da bude i do društva u kojem vlada samoljublje, u kojem niko ne voli nikoga niti ima vremena za drugoga jer su svi prezauzeti samoljubljem.

Altruizam danas postoji samo da bi se pohvalili njime, ili da bi se utješili tuđom nesrećom i teškim stanjem. Sve što radimo radimo za sebe i radi sebe. Čak su i putovanja u potpunosti podređena nama: nikud ne idemo da bi upoznali druge ljude i običaje, već da guzica vidi puta.

Da je živ, Zuko Džumhur danas ne bi snimao “Hodoljublja”, već “Samoljublja”, kao i svi drugi treneri i instruktori samoljublja na svim današnjim televizijama i televizijskim kanalima, u svim poslovnicama, bankama, osiguravajućim društvima, velnesima, fitnesima, mirnesima, itd, itd…

Čak je i današnji kapitalizam, kako ga percipiraju i definišu novopečeni neoliberali iz provincije ili treće generacije koje kao da je gladan k**ac pravio, izgleda postao samo još jedan oblik antisocijalnog ponašanja, poseban vid narcisističkog poremećaja ličnosti onih koje bi da budu “selebriti”, poznate i javne ličnosti, da im se mase dive, da ih vole, da ih cijene, valjda zbog njihove sebičnosti i samoljublja.

Fukara se prepoznaje u tome. Takvi su i sami. Barem ti za kvalitetno samoljublje ne treba ni škola, ni specijalizacija, a ni početni kapital.