Zar ljudi još nisu skontali da im biznismeni na čelu partije, a pogotovo države, nisu najbolje rješenje?

Šta očekujemo od njih, da od nas naprave milionere? K'o biva: ako nas vode poduzetni bogataši – svi ćemo postati tajkuni. Dobro, a ko će da radi? Ko će da bude jeftina radna snaga?

Jer da bi neko mogao jako dobro da živi, taj mora ili da “nasadi” ili da upregne jako mnogo ljudi da rade za njega ili nju.

A gdje da nađe takve?

Vele kockari: ako ne možeš da provališ ko ga za stolom puši – taj si.

“Bizmismeni” u vrhu partije ili vlasti pored direktne eksploatacije jeftine radne snage svog članstva ili naroda imaju još par opcija:

1. Da ne plate poreze,

2. Da eksploatišu prirodna bogatstva bez koncesije,

2. Da direktno pljačkaju državu preko tendera, javne potrošnje, nabavki i to…

… što se opet svodi na uzimanje lopatom onoga što su porezima od nas prethodno pokupili.

Zar ste mislili da će oni partiju ili državu, ili partijsku državu, voditi kao privatnu firmu, a da neće zapravo voditi svoje privatne firme na račun vam partije ili države?

Čudi me da se niko toga nikad prije nas i osim nas nije sjetio: stapanja partije, države i biznisa u jedan organizam tender-partijsko-državnog kapitalizma.

Ako se i dalje pitamo kako je moguće da su nas tako lako preveslali – odgovor je prejednostavan: svašta su nam lijepog obećali, a nama zinulo dupe. Zato su nam i mogli zaćerati toliko duboko koliko su nam ga zaćerali.

Toliko smo srasli i srodili se s njima u zajedničkom oportunističkom snošaju da više ne možemo razlučiti svoj interes od njihovog i obratno. K'o jedno tijelo smo. U jedinstvu i jeste snaga tog zaguljenog i zadojenog partijsko-državno-nacionalnog “korpusa” sa partijskom nacionalnom elitom o'zgo, dok ga mi dole dojimo na sve četiri.