Ja se nadam da nešto pismenije i razboritije građanke i građani shvataju da u Kantonu Sarajevo ne donosimo neke “svoje” zakone (kako neki to malo sirovije ugrubo prikazuju u monologu sa svojim biračkim tijelom), već gledamo da donosimo, da tako kažem: evropske zakone. Ne zato što “više volimo” Evropu od npr. Male Azije; ne zato što više volimo Brisel od Moskve ili Istanbula; ne zato što se “ulizujemo” ili “dodvoravamo” EU, kako bi to neki provincijski neznamnikakodaihnazovem interpretirali, već zato što je BiH potpisala Sporazum o stabilizaciji pridruživanju EU još 2015 i trenutno čeka status kandidata za članstvo, tj. otpočinjanje pregovora i otvaranje prvog pregovaračkog poglavlja (pravosuđe). Za to vrijeme smo dužni ispuniti sve tačke i usaglašavati zakone sa evropskim, tj. donositi tzv. “evropske zakone” hitnim i ubrzanim postupcima.

To je ono što, prirodno, smeta političkim etnonacionalnim korporacijama i koalicionom kartelu autokrata koji žele sačuvati status quo partijske države-firme, nakon što su nas prije skoro tri decenije ubjeđivali da žele višestranačje, liberalnu demokratiju i tranziciju u kapitalizam i tržišnu ekonomiju.

Te zakone su, po meni, podjednako dužni donositi svi nivoi naše decentralizovane države i na taj način usklađivati se sa evropskom pravnom stečevinom pripremajući BiH za Evropu.

INTEGRACIJE

Tu dolazimo do činjenice da u BiH kao decentralizovanoj, a zahvaljujući partijskim etnonacionalnim korporacijama gotovo dezintegrisanoj državi – integracije idu malo teže. Ne samo samo da de facto (a donekle i de jure) segregacijom otežavaju integraciju etnički i vjerski podjeljenog društva, već na razne načine odugovlače i evropske integracije .

Čuli ste za sistem koordinacije kojim se uređuje “način ostvarivanja komunikacije između institucija u Bosni i Hercegovini s ciljem osiguranja i iznošenja usaglašenog stava u ime Bosne i Hercegovine u komunikaciji sa institucijama Evropske unije”.  E pa ne može se reći da u praksi taj sistem živi, a ponajmanje da je nešto uređeno. Prije će biti da su odnosi između institucija veoma nesređeni i to ne samo između Federacije BiH i Republike Srpske, već svjedočimo i neprijateljskom odnosu Federacije BiH prema demokratskoj i višestranačkoj vlasti u Kantonu Sarajevo.

Čini se kao da najveća partijska etnonacionalna korporacija u državi vodi hladni rat na svim nivoima protiv svih koji nisu sa njom, podređeni njoj i njenoj ideji jednopartijske države “najbrojnijeg naroda”. Veliki problem je u tome što ta politička organizacija ne pokazuje preveliko interesovanje za evropske integracije, već naprotiv, gradi sve čvršće i tješnje političke, kulturne i ekonomske veze sa svima osim sa članicama EU. U tom kontekstu naročito zabrinjava bliskost, pa čak i porodična prisnost vrha ove privatno-političke etnonacionalne korporacije sa turskim autokratom sa kojim dijeli istu strast prema totalitarizmu. Odnos prema političkim neistomišljenicima, ruku na srce, u Sarajevu još uvijek nije eskalirao u odnos koji putem institucija forsira njegov režim prema intelektualcima i neistomišljenicima u Istanbulu, tj. urbanoj Turskoj, prije svega zahvaljujući tome što je vlast u Kantonu Sarajevo izmakla totalitarnoj kontroli stranke koju bi po mnogočemu mogli početi smatrati njegovom partijskom filijalom, ali posljednjih godina osjetno je udaljavanje političke dinastije i njihovog “zvaničnog Sarajeva” od evropskog puta i evropskih vrijednosti.

Koordinacijom procesa evropskih integracija bi trebalo uskladiti i povezati rad institucija na svim nivoima vlasti u BiH kako bi ispunili obaveze koje smo preuzeli potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2015. Ali pri ispunjavanju i utvrđivanju tih obaveza, domaći političari i njihove privatno-političke etnonacionalne korporacije se više bave postojećom unutrašnjom pravnom i političkom strukturom i ustavima definisanim nadležnostima nivoa vlasti i institucija nego odgovornošću svih tih nivoa vlasti za blagovremeno i djelotvorno ispunjavanje obaveza iz procesa evropskih integracija iz njihove nadležnosti.

Drugim riječima partijski pravnici se prepucavaju oko toga ko je kome institucionalno nadređen, ko je “stariji”: država, Federacija ili Kanton, kokoš ili jaje, ko bi trebao voditi, a ko slijediti proces integracija, nastojeći tu priču prodati javnosti kao brigu “državotvornih” partija za državu, a zapravo se radi o borbi za (jedno)partijsku dominaciju u svom dijelu države. Pri svemu tome zaboravljaju na obaveze evropskih integracija koje čekaju.

E sad, ruku na srce, ima i onih kojima se ne žuri u Evropu.

Svjedočimo kako se svojski trude da vrlo malo i zapravo ništa ne urade na tom planu na entitetskim i državnom nivou. Nikako da se sastave i donesu pokoji zakon koji će nas približiti Evropskoj Uniji. Jednostavno im se ne ide Sanaderovim stopama, a razumijemo i zašto.

No, bez obzira, jednog dana, na ovaj ili onaj način, i Federalni i državni parlament će morati danonoćno zasjedati i donositi čitave serije zakona po hitnom postupku baš kao i Skupština Kantona Sarajevo proteklih mjeseci, ne da bi se revanširali autokratama, već kako bi ukinuli autokratiju i harmonizovali svoje sa Evropskim zakonima, tj. na vrijeme ispunili ono na šta smo se obavezali kao država.

Znajući da je to neminovno, mi u Kantonu Sarajevo, u Sarajevu kao glavnom gradu BiH, ne čekamo ni minute, ne čekamo ni na koga, već nastojimo koračati što krupnijim koracima na putu ka Evropi (kojim će svi kantoni, entiteti i država prije ili kasnije, kada ih stvarnost natjera da izvuku glavu iz dupeta, morati i krenuti). Za sada nas, kao što ste primijetili, opstruiraju sa entitetskog nivoa, niko drugi do najveći neradnici u državi koji su se sastajali toliko rijetko da su, vjerujem, između sjednica parlamentarci zaboravljali gdje tačno sjede u parlamentu. (Čujem da već obećavaju nove nedolaske.)

Ta koalicija, koja je ista i na državnom nivou, a manje-više ista već trideset godina, koči Kanton Sarajevo da, dok se oni ne sastave i ne saberu, ubrzano radi domaću zadaću koju je svako u decentralizovanoj državi dobio od EU. I ne samo da koče, da opstruiraju, sabotiraju naš zakonodavni rad, već ga tumače kao odmetništvo, već nastoje prikazati naš rad da izgleda kao da mi pravimo neko pravno rasulo i haos u državi, a zapravo oni ga prave svojim neradom. No i pored toga oni sebe doživljavaju kao pojam solidnosti i stabilnosti. Oni bi u tehničkom mandatu da koordiniraju evropske integracije, a ne mogu ni sebe iskoordinirati. Opet su se dezintegrisali i na vidiku nema ničega što liči na stabilnu većinu i vladu.

Naravno da smo odmetnici od nerada i koncepta partijske korporativne države. Odmetnici smo jednako kao što su se od njih i njihovih zastarjelih zakona odmetnule stotine hiljada mladih i srednjovječnih građanki i građana, sami ili sa svojim porodicama tražeći bolje poslovno okruženje daleko od partijske berze rada i partijskog reketa za privatnike, najamnike i samouposlene.

I mi se odmećemo od koalicije, ili boljerečeno: kartela tri partijske etnonacionalne korporacije i njihove države-firme. Odmećemo se u Evropsku Uniju, ali zajedno sa čitavim Kantonom. Mi u tom procesu ne pravimo pravno rasulo i haos u državi. Mi pravimo pravni red tako što usklađujemo zakone sa evropskim standardima. Mi na svom nivou vlasti ispunjavamo obaveze i direktive na koje smo se obavezali kao decentralizovana država. To bi svi trebali raditi u svim kantonima i na svim nivoima.

KOGA ČEKAMO?

Najzanimljivija je ta tvrdnja da se mora čekati na više nivoe da oni donesu zakone da bi ih ti na nižim nivoima imao. Kako onda da neke zakone prepuštaju nižim nivoima na donošenje (poput vrućeg krompira), a neke ne? Evo, Novalić je u tehničkom mandatu prepustio Kantonima da se brinu o Fondu za trudnice i porodilje, iako bi se to moralo regulisati na entitetskom nivou. Kada se treba donositi zakon i izdvajati novac za trudnice i porodilje, onda to može Kanton Sarajevo sam, no iz nekog razloga, kada Kanton Sarajevo odluči subvencirati cijene gasa koje je federalni BH-gas podigao – onda je neprijatelj države! Novalićeva partija, kao i njihovi koalicioni partneri na federalnom nivou djeluju po “principu švedskog stola” – uzimaju ono što im se dopada, a ostavljaju nižim nivoima da zakonski regulišu ono čime se ne žele baviti i što ne žele finansirati. 

Barem kada bi sve one zakone koje ne žele prepustiti nižim nivoima na donošenje sami donijeli, već neće ni da ih donesu, jasno pokazujući da ih, ako budu mogli, neće nikada ni donijeti. I kako onda uskladiti kantonalne zakone sa Federalnim ako ih na Federaciji nisu ni donijeli? S čim da se usklađujemo? Nemamo se s čim uskladiti. Dakle – ni ne usklađuješ se. To što oni nisu donijeli određene zakone ne obavezuje kantone na to da ih ni oni ne donose, tj. da se usklađuju sa nepostojanjem zakona, sa neradom Federacije, već naprotiv. Oni se pozivaju na zakone i poslovnike, ali poslovnici podrazumijevaju i izvršavanje nekih poslova. Nisam još čuo za poslovnik koji uređuje oblast nerada i nedjelovanja. To nije svrha poslovnika. Oni če, ako budu insistirali na takvoj logici zakona, Ustava i poslovnika, na kraju Skupštini Kantona Sarajevo kao zakonodavnoj vlasti, pokušati zakonom zabraniti da donosi bilo kakve zakone samo zato što ih ni oni ne donose. To je ne samo nesuvislio, već i neustavnije od svega drugog što oni nazivaju neustavnim. To je onda direktna diktatura autoritarne, centralizovane parazitske države, što BiH po Ustavu nije.

Mi usklađujemo zakone sa onima koji ih donose, a ne sa onima koji ih ne donose, a evropske zakone i direktive donosi i nama i entitetima i državi Evropska Unija. I to se zove Evropska pravna stečevina. Tako da smo mi u Kantonu u biti sinhronizovani sa višim nivoima zakonodavne vlasti, a to je EU.

To što Federacija i država čekaju, to je njihov problem, problem njihove kartel-koalicije. Niko im ne brani da sjednu i donose evropske zakone u korist građana BiH. Ali oni hoće neke svoje neke koji “ćeraju vodu na njihovo partijsko kolo”, a ne u korist građana, korisnika, potrošača, poduzetnika, radnika. Svaki zakon, pa i evropski zakoni na koje građani čekaju, doneseni na višem nivou se automatski odnose na niže. Što ne znači da se, dok nema novog evropskog zakona (zbog neformiranja ili nefunkcionisanja zakonodavne vlasti na entitetskom i državnom nivou), kantoni ne mogu sami uskladiti sa istim tim evropskim zakonima (koji ovi na višim nivoima vlasti ionako moraju donijeti kada god se “uhavizaju”).

Ako insistiramo na vertikali države i entiteta, onda hajde da insistiramo na njoj. Partijske etnonacionalne korporacije građanima prikazuju nepotpunu vertikalu nadležnosti jer namjerno skrivaju da je na vrhu te vertikale EU. Drugim riječima: oni ne kažu raji da i nad “pobjedničkim partijama” ima neko koga oni ne poštuju, već kinje nas što ne poštujemo njih koji ne poštuju obaveze prema EU. Kinje nas koji poštujemo preuzete obaveze prema EU, što smo u ovoj decentralizovanoj državi odlučili direktno sprovoditi evropske direktive na svom nivou vlasti. To bi trebalo biti pozitivno u kontekstu koordinacije procesa evropskih integracija jer mi sarađujemo sa višim nivoima zakonodavne vlasti, zapravo sa onim najvišim zakonodavcima. Mi nastojimo provoditi evropske direktive o liberalizaciji tržišta, uključujući i gasno, a koje su donesene prije dvadesetak godina. Oni su ti koji to ne čine. I još nas nazivaju državnim neprijateljima!?!

Kanton Sarajevo, u ovom slučaju, ne želi u svojstvu nekakvog “političkog Sarajeva” (što je do sada bio sinonim za centralu najveće privatne partijske etnonacionalne korporacije u državi) nametnuti nikom harmonizaciju sa evropskim zakonima. Kanton Sarajevo ne djeluje centralistički autoritarno, niti želi koordinirati proces evropske integracije, ali kao neki centar, kao glavni grad, želi ga povesti, ličnim primjerom inspirisati druge kantone i dijelove države da počnu činiti isto. Dakle, Kanton ne izmišlja ništa “svoje” i ne komplikuje ionako kompleksnu državu, već se usklađuje sa EU i pojednostavljuje, radi svoju zadaću dok se tata i mama entiteti i država ne vrate sa žurke iz Turske ili Rusije i tako to.

Mi, kako ja to vidim i vjerujem, od Sarajeva nastojimo napraviti evropski grad; zapravo evropski glavni grad jedne evropske države. Ako treba i preko noći. (Možda bi to bio jedini način da izbjegnemo dnevnu politiku i poradimo na strateškim stvarima kao što su evropske integracije.) Ja sam za to da danonoćno radimo na legislativi i to po hitnim postupcima jer je stvar veoma hitna, ako želimo u Evropu.

“DRŽAVA U DRŽAVI”

Optužuju nas da pravimo “državu u državi” iako Kantoni po definiciji Federacije to jesu. Pogledajte samo Zakone o posjedovanju oružja: razni Kantoni imaju razne zakone. Sasvim je normalno da unutar neke Federacije postoje neke male razlike u zakonima država (u našem slučaju kantona), ali ako se okvirno u donošenju zakona pridržavamo evropskih standarda, ako zakoni koje donosimo nisu oprečni njima, ako su čak i doslovno prepisani: “šta je sporno?!”, što bi pokojni Davorin rekao.

Šta, na primjer, stoji na putu Kantonu Sarajevo da proglasi kancerogeni piralen opasnom materijom, da ga zabrani i reguliše u Kantonu Sarajevo zarad zdravlja građana? Evropska Unija je to uradila prije osamnaest godina. Zašto Kanton Sarajevo mora čekati da mu tako nešto “dozvoli” Federacija BiH koja ne želi, neće, nema vremena, nije joj palo na pamet, itd. donijeti taj zakon, a moraće ga donijeti kako bi se uskladila sa EU. Moraće se donijeti ne samo na entitetskom, već i na državnom nivou. Znači oni mogu da ne moraju, a mi moramo da ne možemo.

Po njima su autoriteti federalne i državne disfunkcionalne vlasti veći ne samo od autoriteta građana, već i od autoriteta EU. Simptomatično je da su i federalna i državna vlast “funkcionalni” samo onda kada treba zaustaviti bilo kakvo funkcionisanje na bilo kojim drugim nivoima vlasti ili opstruisati i demonizirati svaku međuinstitucionalnu ili (nedajbože) međuentitetsku saradnju. Tada se stranačke etnonacionalne korporacije sjete da se mora poštivati nekakav njihov autoritet parazita i neradnika, reketara i kamatara, a ne sjete se poštivati Evropsku pravnu stečevinu, ono što su sami potpisali sa EU i, što je najvažnije, ne sjete se poštivati građane, korisnike i porezne obveznike BiH. Nećemo se tako igrati jer u međuvremenu trpe građani. Plaćaju zdravljem, životima.

Na kraju krajeva: nije opasno po državu da Kantoni budu svojevrsne “države u državi”. Opasno je da to budu partije.

Istina je sljedeća:

Oni su u proteklim sazivima gravitirali prema autokratiji i donosili zakone koji su im popločali put prema autokratiji, prema partijskoj korporatističkoj državi-u-državi koju su tim zakonima nastojali uspostaviti. Mi sada koristimo te njihove autokratske zakone da dokinemo njihovu autokratiju u Sarajevu i donesemo hitnim postupcima nove i evropske zakone.
Oni tačno znaju šta radimo, ali ne žele reći čitavu istinu onom dijelu javnosti na čije neznanje i neinformisanost računaju. Zato i tvrde da pravimo “državu u državi” na temeljima koje su oni udarili prošlim legislativama jer su oni to namjeravali, ali skrivaju od javnosti drugi dio priče, a to je da mi želimo iskoristiti te ovlasti koje su oni sebi dali da bi razrušili temelje autokratije i postavili nove temelje, one koji su usaglašeni sa EU.
Ministrica obrazovanja, izgleda, nije imala snage ili nije imala hrabrosti za ovaj politički podvig.

Mi od decentralizovane BiH želimo napraviti ono što žele i EU i Međunarodna zajednica, ono što žele mnogi Bosanci i Hercegovci koji nisu glasali za etnonacionalne političke korporacije, a to je: moderna, decentralizovana, evropska, demokratska, sekularna država. Mi želimo uspješno izvesti tranziciju u kapitalistički društveni i ekonomski sistem, ali izgleda da one stranke koje su nekoć započele demokratske promjene i tranziciju to više ne žele. Kao da su se u međuvremenu predomislile i odlučile veslati unazad: prema jednopartijskoj korporatističkoj državi, prema državnom monopolu, prema naredbodavnoj ekonomiji, državnim/partijskim preduzećima, itd, itd, što je više nalik na bivši sistem koji kritikuju, nego na evropske standarde (s tim što je ovo danas etnonacional-socijalizam tri jednopartijska totalitarizma). Oni žele svoju partijsku korporatističku državu, svaka po svoj komad i u toj podjeli im smeta Kanton Sarajevo koji ne želi niti s jednim od njih, već želi u EU.

Njima se ne žuri u Evropu i, da bi usporili procese priključivanja, izmišljaju narative o “državotvornosti”, o patriotizmu države koja je, po onome kakvom je oni opisuju i doživljavaju, model koji u EU ne prolazi.  Sve ukazuje na to da oni niti ne žele da BiH ikada prođe u EU, te zato i odugovlače: da svi izgube i nadu i interes, da dignemo ruke od Evropskog puta, da EU digne ruke od nas kako bi onda oni mogli sve rasprodati i raskupusati u svom južnoevropskom apartheidu.

KLASNA ŽURBA

Nama se žuri. Građanima se žuri. Mladima se žuri. Eno ih, već su požurili i bez nas u EU. Odoše trbuhom za kruhom i glavom bez obzira.

Nama u KS se žuri da sustignemo te ljude na njihovom putu ka EU, da im legislativama koje su u skladu sa evropskim podastremo u Kantonu Sarajevo iste uslove koje traže u EU, isto poslovno ozračje što je posve logično i preporučljivo za jedan glavni grad jedne države koja želi u EU, iste standarde, slobode i prava.

Mi smo odlučili da nećemo čekati druge: ni na druge kantone, ni na druge nivoe, ni na oligarhe, partijsku elitu, tim više što oni čine sve da se mladi, vrijedni, radini, talentovani, obrazovani ne sustignu na putu ka EU, već naprotiv – da se odagnaju i prognaju iz zemlje.

Sarajevo je evropski grad, glavni grad jedne evropske države, a ne bilo čija provincija i kolonija. Kada viši nivoi donesu iste evropske zakone koje svi moramo donositi, naravno da će oni uskladiti evropske standarde na svim nivoima i poredati jasno trasu evropskog puta. Do tada: ako se neko odmeće od nečega, to su partijske entnonacionalne korporacije i oligarsi koji se odmeću od evropskog puta i građana. A mi se u KS odmećemo od privatne partijske korporativne države prošlosti i totalitarnih režima, diktatura. Odmećemo se prema Evropi. Odmećemo se u EU zajedno sa stotinama hiljada koji to isto čine bježeći od kartel-koalicije etnonacionalnih korporacija na vlasti.

Odnekud treba krenuti, neko mora povesti. Glavni grad jedne države ima tu dužnost i obavezu.

Kome se ne sviđa put ka Evropi – neka ide iz BiH. Ali neka onda bude dosljedan sebi i svojoj propagandi – i neka ne ide u Evropu.